Sport

Ustati ili odustati - Interviju Mitar Palikuća

On je Mitar Palikuća rođen je 1974. godine u Šapcu, a stonim teni-som počeo je da se bavi 2005. Nakon učešća na nekoliko turnira u Srbiji, počinje aktivnije da se bavi ovim sportom i tri puta osvaja titulu prvaka države. Živi kroz sport, uz njega je naučio da gubi i da dobija, bavio se fudbalom, a sada je naš paraolimpijac koji donosi medalje!

Ako bi opisao sebe u nekoliko rečenica?

- Sebe... Mogu da kažem, da sam od moje povrede koja se desila pre 15 godi-na, čak i pored svih poteškoća ostao psihički stabilan, nisam dozvolio da me povreda poremeti. Uspeo sam da nastavim dalje da živim normalno u društvu, za mene nema prepreka, i dalje se borim i čisto kroz sport dajem jedan dobar pri-mer ostalim ljudima i osobama sa invaliditetom. I da ne postoje prepreke, treba boriti za sebe i za druge, što više se treba boriti....

- Moramo pronaći neku zanimaciju, dodaje Mitar.

Slobodno možemo reći da si pobedio sam sebe, kada govorimo o prihvatanju životnih izazova i velikim promenama, posle prekretnice u tvom životu.

Reci kako si to uspeo?

- Iskreno... Bilo je teško, svako od nas je različit, neko lakše prihvati, neko teže, takve situacije, tako da... uspeo sam uz pomoć porodice i prijatelja koji su bili uz mene u najtežim trenucima, jednostavno u mom slučaju da živim kroz sport. To mi je dosta pomoglo, da psihički ne klonem i da nastavim dalje sa normalnim životom, koji je takav,kakav je. Borba traje i dan danas, zadovoljan sam, naročito što sam na tom psihičkom planu uspeo da ostanem stabilan.

Kaži nam da li je tvoj život i pre te prekretnice isto bio obeležen sportom?

- Jeste, u mom slučaju jeste... Pre povrede isto sam bio u sportu, bavio sam se fudbalom. To mi je, ponavljam, dosta pomoglo da te teške situacije lakše pre-brodim. Bilo je u jednom trenutku pitanje, ustati ili odustati ?!

Možda je taj neki sportski duh bio dominatan, koji je bio u tebi i pre toga...?

-Jeste, i dan danas je u mom slučaju tako, ali ne znači da neko ko se ne bavi sportom nema snage i volje... Treba uvek naći sebe u nečemu što te ispunjava... Ja sam se našao u sportu, ali ima i drugih zanimacija, radionica. Čovek mora uvek da nađe sebe u nečemu, kako bi to svoje vreme ispunio što kvalitetnije. Nije lako, normalno, pogotovu za osobe sa invaliditetom. Teško je još uvek pronaći sebe u ovom vremenu, ali nadam se da će u budućnosti biti lakše.

Koliko puta nedeljno treniraš, koliko ti traju treninzi,čega si se odrekao za rad svog uspeha?

- Iskreno najviše trpi porodica, dosta se trenira, dva puta dnevno treni-ramo, u toku nedelje pet puta...Tako da dosta nismo kod kuće, pogotovu za one koji imaju decu, nije da nije problem... Ali opet je sve stvar dogovora i tolerancije porodice. I oni, kao i ja moraju biti spremni na tu vrstu odricanja... Kad smo u vrhunskom sportu, 8-9 meseci treniramo dva puta dnevno. Vrlo malo vremena za odmor, ali bitno je da čoveku i kad je teško, ako to voli, biće mu lakše da pre-brodi neke stvari.

Koji trenutak ćeš najviše pamtiti iz Rija?

- Naravno taj poslednji poen u borbi za bronzu i sama ta moja reakcija koju sam video posle nekoliko dana na televizoru... Sam taj osećaj, taj momenat, kad sam osvojio tu brozanu medalju, mnogo emocija, mnogo naboja, energije... To će mi ostati za ceo život. Kakav si imao tretman generalno - organizacija pripreme za put, uslovi...

I da li si doživeo neko negativno iskustvo?

- Generalno, to je moja prva olimpijada, lično sam zadovoljan uslovima, uvek može bolje, nigde nije idealno... Ali uglavno su uslovi dobri, smeštaj, hrana, prevoz... Dosta su dobro odrađeni i prilagođeni osobama sa invalidite-tom. Možda je bilo manjih problema. Kupatila, toaleti, ono što je standardni problem kad su osobe sa invaliditetom u pitanju, ali sve je ipak zadovoljavajuće. Zadovoljan sam organizacijom, izlazili su nam u susret maksimalno, bez većih problema.

Lični utisak – odnos Srbije prema paraolimpijcima ?

- I do sada je o tome bilo reči, ne samo ove godine, ali zaista mislim da se vidi pomak. Imali smo dobar tretman od strane države, od Ministarstva omladine i sporta, od Paraolimpijskog komiteta, grada Novog Sada... Sve je pro-praćeno, dobri uslovi za pripreme. Zaista možemo da im se svima zahvalimo. Može biti bolje, ali u odnosu na prethodne godine, zaista je bilo na zavidnom nivou. Moram da kažem, da su i mediji ispunili svoj zadatak vrhunski, sva deša-vanja su propraćena.

Ukoliko ti se desi neuspeh, kako pronađeš put do uspeha?

- Sport je moj svet i moj život, na to gledam kao na jednu vrstu igre. Naučio sam da gubim i da dobijam, to mora svaki sportista da nauči, i kad se gubi da se ne klone duhom, naravno. Pobede uvek dođu, čovek mora pre svega da pobedi sam sebe, posle toga sve je lakše. U prehodnom periodu bilo je i bolnih poraza, ali pobede više pamtim! A za mene su porazi sastavni deo života, ne samo u sportu, nego uopšte. Moj cilj od samog početka nije bila paraolimpijada... Kad sam se učlanio u udruženje u Šapcu prvi put, nisam bio tip čoveka koji će sedeti za računarom, gledati filmove.... Hteo sam da izađem iz kuće, iz stana, da se dru-žim sa ljudima i da imam neku obavezu. A pošto sam već bio u sportu, znao sam da se osobe sa invaliditetom bave raznim sportovima: streljaštvom, atletikom, stonim tenisom, šahom. Hteo sam da se aktiviram, prvo rekreativno.. Tako je i krenulo... Da ne kažem pukom slučajnošću, ali tako nekako, od obične rekreacije, ne razmišajući o vrhunskim treninzima, putovanjima, medaljama. Lepo je sanjati, ali treba biti i realan i znati svoje mogućnosti. Ići korak po korak, jer nikad ne znate šta nosi novi dan. Kada sad sve pogledam sa ove distance i vratim se una-zad, kad vidim svoj početak, nikada nisam verovao da ću ovde stići, do paraolimpijade u Riju ili bilo gde udrugom mestu.

Kad se šetaš gradom da li te ljudi prepoznaju ?

- Da ljudi me prepoznaju, publicitet koji su mediji napravili je očigledan. Iskreno inmponuje mi to, lepo je kad nam priđu deca, odrasli, čestitaju nam...

Lepo je što nas više ne gledaju samo zbog toga što smo u kolicima. Zaista nas gledaju kao uspešne i narmalne ljude.

Da li bi nam ispričao neku anegdotu ?

-Do sada su me gledali sa nekom dozom sažaljenja, sada toga više nema. Ljudi sada sasvim normarlno i iskreno prilaze, ne osećam više tu vrstu saža-ljenja, što mi uliva dodatnu snagu, motiv i ohrabrenje.

ANEGDOTA

Kada idemo da supermaketa, kada vidim roditelje sa decom, vidim da me prepoznaju, ali se kolebaju da li da mi priđu, ali ne iz straha, nego prosto vidim da im se lica ozare. Dajemo autograme, to takođe stvara lep osećaj

 

Reci nam dok nisi bio u kolicima da li si imao kontakt sa osobama sa inva-liditetom, kako si gledao taj neki naš svet?

- Iskreno nisam imao kontakta sa osobama sa invaliditetom, ranije su one bile zaista manje vidilje, danas je sve zaista drugačije i u medijima smo više.

Ranije nisam mnogo obraćao pažnju, ali kada sam ušao u taj svet, dosta mi se otvo-rilo vidika, video sam ono što do tada nisam imao prilike da vidim. Upoznao sam mnogo ljudi sa različitim vrstama invaliditeta... Život ide dalje i to me je još više ojačalo, video sam mnogo i naučio mnogo!

Poruka za kraj deci, mladima i svima ostalima !?

- Kao što sam rekao, čovek ne treba da klone duhom! Vreme je teško za sve ljude, ne samo za osobe sa invaliditetom, svako sebe mora da nađe u današnjem životu. Ne radimo svi ono što najviše volimo, ali svako sebi mora da pronađe neku zanimaciju da budemo korisni sebi. Da se ne zatvaramo među četiri zida, jednostavno kroz sport, druge radionice, poslove... Ja mislim da svaka osoba vredi i da mora da nađe nešto čime bi se bavila i šta joj odgovara. U mom slu-čaju to je stoni tenis, sve zavisi od nas samih, stepena invalidnosti, želje i volje. Moramo da naučimo, da se borimo da bi živeli normalnije, a na psihičkom planu da sebe ne tretiramo kao nemoćne. Kroz sport sam ojačao i kada dođu loši trenuci i ne ide sve po planu, ne dam se pokolebat. Svima je teško, i onima sa stečenim i sa urođenim invaliditetom, ali uz podršku porodice i prijatelja, sve stvari se lakše prebrode.